Uz pomoć laži do American Express kartice

• Tweet
• Sharebar

• Tweet

Izgledalo je kao da će se i ovaj dan svrstati u red onih uobičajenih i ni po čemu posebnom zanimljivih. Međutim, tada je na vrata ušeo ON, u upeglanom crnom odijelu na bijele sitne pruge (ne znam je li ove sezone to zadnji modni vrisak), sa crvenom kravatom (ubada u oči) i sivo-crnom koferče – aktovkom. Na lijevom reveru je imao broš zlatnog odsjaja, iz daleka mi je izgledao kao pjetlić pa pomislih da voli ili Francuze ili Jacu (Kosor). A onda je progovorio:

“Ja sam taj i taj, a vi ste samo radnica ili i vlasnica ove radnje?”
Dvoumeći se da mu kažem da sam samo radnica i tako spriječim sva daljnja propitivanja ipak rekoh “Da, ja sam i jedno i drugo”, iščekujući da čujem šta se krije iza te ušminkane vanjštine i pretjerane ljubaznosti.
“Vi ovdje imate i POS čitač Raiffeisen banke?”
“Daaaaa”, izgovorih proklinjući u sebi tajnosti podataka i to što me svi očito mogu “pročitati” kad hoće.
“Ali nemate ugovor za American Express kartice!”, izjavi ON pobjedonosno kao da je ustanovio da nemam ne znam šta.
“Nemam”, priznam pokušavajući se sjetiti kad mi je posljednji put neko tražio da plati bilo kakvom karticom. Koliko znam, za skoro godinu dana imala sam čitavih 6 naplata putem kartice, a posljednja je bila čini mi se u novembru. Od tada tajac, takav da sam jedno vrijeme mislila da je u BiH propalo kartično poslovanje i to skroz. Kasnije sam se navikla na to da je gotovina (ne Ante) još uvijek najčešće platežno sredstvo u miloj mi državi, mada je sve više potiskuje trampa. Ali to je već druga priča.

“Znate, ja sam došao zato što pitaju za vas”, reče ON.
“Ko pita”, prepadnuto ga pogledah pomislivši na Sipu, CIA-u i mnoge druge “skraćenice” zadužene za propitivanja.
“Kupci! Zvali su nas u centralu u Sarajevu da se požale kako ne primate American Express kartice. Mene su zato poslali da vam ponudimo ugovor za tu karticu, a to vas ništa ne košta osim uobičajene provizije prilikom plaćanja”.

Gledala sam ga nekoliko trenutaka razmišljajući o tome šta da mu kažem. Da se smijem nisam mogla jer mi je uvijek žalosno kad neko pokuša da me napravi budalom. Da mu kažem da laže isto nisam mogla jer su me učili da je to nekulturno. Što je meni stalo da do kraja ostanem kulturna pa čak i pred ovakvim “prodavačima magle” ne pitajte me – ne znam. Umjesto bilo kakve pametnije reakcije samo sam se nasmijala i rekla mu da od tog našeg ugovora nema ništa jer ja uveliko razmišljam da POS čitač ukinem skroz. I naravno, rekla sam mu da mu ne vjerujem da ih je bilo ko zvao jer mene u ovoj godini niko nije pitao ni imam li to čudo za kartice.

Ali u svakom slučaju znam da šta god da sam rekla ne bi imalo efekta. Ušminkani čiko, predstavnik firme Centurion iz Sarajeva koja American Express kartice izdaje za BiH i tako ne vodi mnogo računa o nama – potencijalnim korisnicima usluga koje oni nude. Jer da vodi računa o tome sigurno ne bi pokušao da me za njihove usluge pridobije pomoću najgluplje i najbezveznije laži.

Možda kod nekog drugog to i upali, ali iskreno – čisto sumnjam. A što se mene lično tiče, nakon ovakvog “pokušaja” ne vjerujem da ću ikad sklopiti bilo kakav ugovor za tu karticu. Nemam ništa ni protiv koga, nego jednostavno je u pitanju taj neki ružan osjećaj koji ostane iza svega. Web Poduzetnik je pisao baš o tih prvih 15 minuta koje su bitne u biznisu, a kako je ovaj moj prvi kontakt sa American Expressom bio katasrofalan teško da bi ga čak i neka naredna dva sata mogla popraviti.