Poseban smo mi narod

• Tweet
• Sharebar

• Tweet

Razmišljajući o tome kako bih trebala napisati nešto zbog svih čitalaca koji su navikli na to da pišem redovno shvatila sam neke stvari o sebi.

Prije svega, izgleda da moj mozak teško može da se usmjeri na dvije radnje istovremeno. Zadnjih dana odrađujem jedan zadatak koji sam sebi zadala a vezan je za posao – pokušavam spremiti što više motiva za majice i u glavi sam za početak zamislila cilj od 300 motiva. I to me sve okupiralo toliko da uopšte ne stignem razmišljati o tome šta bih pisala. Jedva nekako tu stanu razmišljanja neophodna za jedno normalno funkcionisanje živog bića. Za sada imam spremnih skoro 90, znači još neko vrijeme ću biti pod ovakvom vrstom pritiska.

Za razliku od najvećeg dijela stanovnika BiH ja sam sinoć umjesto gledanja utakmice takođe radila na motivima. Do prije nekoliko godina sam redovno pratila sva sportska dešavanja, išla na utakmice i bila baš zainteresovana za sve vezano za sport. I iskreno – nisam ni primijetila kad me sve to popustilo, kad sam prestala obraćati pažnju na sve to. Uglavnom, euforija oko utakmice u Zenici je mene lično totalno zaobišla, osim što mi baš i nije bilo prijatno slušati dreku onih navijačkih truba po gradu. I da ne bude zabune – od svih dešavanja na fudbalskim terenima ja još jedino volim pogledati pjesmu navijača Liverpoola.

Poseban smo mi narod, sasvim sigurno. Danas mi je pored radnje nekoliko puta protrčao jedan momak za kojeg znam da više nije baš u najboljim odnosima sa svojom pameću. Dok trči galami na sav glas i priča neke samo njemu jasne priče. Samo onima koji imaju mozak u sličnom stanju nije jasno da je bolestan i da se on, na žalost, ne zeza i ne glupira da bi skrenuo pažnju na sebe. Međutim, najveći broj onih pored kojih je prošao su se smijali na sav glas, skoro pa oduševljeni njegovim ponašanjem. I to nije prvi put da gledam takve situacije. Isto tako mi se nije jednom desilo da nekom na cesti zatreba pomoć i da to, odjednom, niko ne primijeti. Svi oni što vide kroz vaše kese i što čuju šta pričate u hodu sa prijateljem u tom momentu imaju nekog hitnog posla, toliko hitnog da ne vide staru nenu kako leži na cesti i ne može sama da ustane. Rekoh, posebni smo, u svakom slučaju.

Juče sam ušla u poštu da platim račun i nakon čekanja od par minuta me službenica (koju prvi put vidim u životu) pita: „A u kojem ćeš TI pravcu?“ Ja zbunjeno odgovorim „lijevo od pošte“, i na to ona samo reče „onda ništa“. Valjda me htjela zamoliti da joj kupim burek usput. Ili da možda nekom odnesem poštu. U svakom slučaju skoro me strah sljedećeg susreta sa njom jer će ona vjerovatno misliti da smo sad prijateljice. Ko zna šta me u tom slučaju čeka?

Poslovnost i ljubaznost ne stanuju u BiH. I koliko god mi ta neposrednost u komunikaciji nekad bila simpatična moram priznati da se ipak mnogo bolje osjećam kad preko puta imam osobu koja „samo“ radi svoj posao, bez želje za nekom dodatnom socijalizacijom. I još kad imam sreću pa naiđem na nekog ko zna da radi svoj posao onda to bude pravi užitak.

U svakom slučaju, odoh ja nastaviti sa svojim motivima, a vama svima želim ugodnu noć.