Najbolji čovjekov prijatelj

• Tweet
• Sharebar

• Tweet

Neko je davno rekao onu da „ko ne voli životinje – ne voli ni ljude“. 

Ja lično nemam neki poseban odnos prema životinjama. Volim ih, činjenica. Ali ih volim posmatrati sa sigurne udaljenosti. Ne znam je li uzrok tome što sam gradsko dijete ili to što me još kao dijete ujela kokoš za prst? A možda je to i zbog toga što me, takođe kao dijete, po jednom autokampu ganjao strašni pekinezer? U svakom slučaju, iz mog dosadašnjeg iskustva bi se najprije moglo reći da životinje nisu voljele mene.

Jednom smo brat i ja imali zlatnu ribicu. Bila je malo više narandžasta i nije ispunjavala nikakve želje. Osim ako nije sama sebi poželjela da brzo ode sa ovog svijeta? U svakom slučaju nije se dugo zadržala kod nas. Kasnije smo imali pokušaj držanja zeca. Taj isti zec je bio prilično smrdljiv stanovnik našeg stana pa smo ga zbog toga vrlo brzo proslijedili komšiji koji je imao baštu. A nekoliko godina poslije toga neko nam je poklonio papagaja nimfu. Ni nju nismo dugo zadržali zbog toga što se ne zna ko se koga više bojao – ona mene ili ja nje. Svakako se preporodila nakon što smo je poklonili prijateljici koja se nije bojala ptica.

Zašto sve ovo pišem? Zato što sam primijetila da je u našem gradu porastao broj pasa lutalica. Sve ih je više i čini mi se da će ih uskoro biti koliko i nas ljudi. I ne bi mi oni možda ni predstavljali problem da im mogu objasniti neke stvari. Da im mogu reći da ja u stvari nemam ništa protiv njih ali da ne volim kad mi se nepozvani priključe na putu do posla. Pa se još prave blesavi i foliraju me kao da u stvari oni idu svojim poslom a ne sa mnom. I kad ih pogledam poprijeko okrenu se i počnu da nezainteresovano gledaju oko sebe. Kako da im kažem da me puste na miru i da mi se ne zapliću u noge?

A primijetila sam da su poprimili neke osobine od ljudi. Sve ih je više koji u čoporima laju na automobile. I neko mi je rekao svoju tezu po kojoj oni laju na one automobile koji su ih možda nekad udarili. Međutim, čini mi se da to nije tačno. Svi laju samo na one dobre i bijesne aute. Kao da su zavidni i ljuti, laju i govore: „Od kud tebi pare za takvu vozilicu, a ja moram ići pješke?!“ Prepoznam takve poglede često, zato mi se čini da sve češće liče na svog najboljeg prijatelja – čovjeka.