Kako je to fino rekao Ivan Ćosić neki dan kad sam na 10 minuta svratila do Vlašića gdje se održavala Proactive konferencija – “Život je kao EKG, ne valja kada je njegova linija ravna”. I upravo je tako, kad je ravno znači da smo mrtvi. Mora biti uspona i padova. Samo, šta kada nastupi aritmija i kada ona linija koja pada nikako da stane?
Šta kada se stvari slažu jedna na drugu tako da se iz dana u dan osjećaš kao da te uhvatio neki vir i polako te uvlači u sebe a oko sebe ne vidiš nijednu granu za koju bi se mogao uhvatiti i nikoga ko bi ti mogao pružiti ruku da te izvuče? S vremena na vrijeme ti se učini da se pojavi neka takva ruka ali se na kraju ispostavi da to nije to i da si samo za trenutak imao nadu.
Kada se od svih planiranih stvari ne ostvari niti jedna? Pa sjediš i kontaš da si planirao pogrešno i da si fakat glup kad si se tako zeznuo. Kada se uzdaš u to da će ti stvari koje si radio biti plaćene onako kako je dogovoreno pa se nešto zakomplikuje i shvatiš da su te, svjesno ili nesvjesno napravili budalom? A u suštini ti je svejedno da li je svjesno ili ne jer je gori taj osjećaj da si nešto radio uzalud, da si se oslanjao na nešto nepostojeće i čak možda polagao neke nade u to.
Opet “NADA”. Kažu da je “NADA” – nedostatak informacija. A meni se vrti po glavi da na španskom ona znači “NIŠTA”. Mislim da joj je to najbolja definicija.
Mene su čitav život učili da se borim, trudim, radim. I ja to tako i radim već godinama. Još su me u svemu tome zarazili virusom koji kaže da će se rezultati pojaviti kad si uporan, kad misliš pozitivno, kad vjeruješ u sebe… I ja to tako, već godinama. Ne čekam da se stvari poslože same od sebe nego se borim. Odavno sama sebi pravim poslove, uzdam se u sebe i to je nekako davalo rezultate. Opstajala sam, bolje rečeno plivala nekako sa glavom iznad površine. Samo, čini se da sam se umorila i počela tonuti. Kao kad se plivač precijeni pa mu ponestane snage. Ili naiđe na onaj *ebeni vir. I valjda u jednom momentu svako od nas osjeti da nema više snage.
Upravo tako se osjećam. Ponestaje mi snage i zaista sve teže pronalazim volju da gledam naprijed. Sve mi je teže povjerovati u to da će ona krivulja krenuti gore. Znam da hoće, vjerovatno ako budem imala snage da to dočekam. Ako se prije toga ne utušim u tom *ebenom viru. Ako ne posustanem.
A posustajem, sve više. Počinjem da sumnjam u svaku svoju odluku, procjenu, ideju. To me dovodi do vrlo niskog stepena samopouzdanja koje mi ni inače nikad nije bilo na nekom visokom nivou. A znam da je prvi i osnovni korak ka penjanju ta vjera u sebe koju bih morala imati.
Nisam čak sigurna u to da li je pisanje ovog kako se osjećam pametno ovako javno, na blogu. Ovo mi u principu dođe kao neka vrsta opravdanja za sve nenapisane postove do sada, kao i one koje sam mislila pisati pa neću, a ima ih dosta. Prođu kroz glavu i pomislim “O ovome bih mogla…” a onda stanem i pomislim “Zašto? Kome? Pa ti da znaš nešto ne bi bila u takvoj situaciji, ne bi se tako vrtila u krug…”. I odustanem.
Ne znam kako ću naprijed i koliko će to trajati. Znam da moram. A kad ovaj moj EKG krene gore pisaću vam opet.
14 comments
Mahlat says:
May 30, 2011
To je tako normalno, to što si se našla u tom svom životnom viru i što si ga prepoznala.
I veruj mi, ti virovi umeju da budu jako “zdravi” i poučni i mogu da nas izbace na površinu umesto da nas povuku za sobom na dno.
Nemaš pojma koliko puta sam bila u situacijama kad mi je prva i jedina misao bila – dobro, sad dižem ruke i neka me proguta, šta god to bilo.
MAlo se zatvorim, malo svađam sama sa sobom, malo se udvaram sebi, ovećavam… onda izađeš na obalu, otreseš svu tu muku i kreneš nogama da okrećeš ovu kuglu.
I u pravu je Ivan… život bi bio tako nezanimljiv.
Glavu gore!
DokonaPopadija says:
May 30, 2011
Draga, Bosanka, moje neveliko životno iskustvo me naučilo da SVAKOME naiđe takav period u životu, kada prosto ima utisak da tone i da ga ništa ne može spasiti. Ne tako davno, imala sam poduži takav period (oko 2 godine) kada je sve što može da pođe, pošlo naopako.
Mrak je sam po sebi jeziv i reći nekome da misli pozitivno u tim trenucima je potpuni kliše, rečenica koja se izgovara radi reda. Neću ti reći da misliš pozitivno, jer znam da to nije moguće.
Jedino što sigurno znam, što je moguće i izvesno, da samo osvane dan u kom će se stvari okrenuti na bolje. Preko noći, bukvalno. Ne znam kada, ali znam da treba biti jako strpljiv i štedeti energiju za slučaj da sranje potraje.
Ja sam se jako smejala kada sam, potpuno bezveze u svom horoskopu za ovu godinu pročitala da ću izaći iz veoma lošeg perioda u kom se nalazila. Naravno da ne verujem u te gluposti, ali šta čovek da zaključi na kraju, posle svih nevolja koje mu se izdešavaju, osim – takav mi je horoskop. Ima nečeg i dobrog u tome. Shvatiš da će biti loše neko vreme i pripremiš se da to stoički podneseš koliko god da traje.
CyberCat says:
May 30, 2011
Ne posustaj, to je samo faza koja će proći. Svi imamo svoje virove, uspone i padove koji nas, kad sve prođe, čine jačim. Doživela sam te kao pozitivnu ličnost i verujem da će tvoja linija uskoro krenuti prema gore zbog tvoje energije i upornosti!
Nebojša Pantić says:
May 30, 2011
E bre CyberBA! Lako se to rešava! Alkohol, Ćevapi, Prijatelji, Zeleniš par sati sna i ima ko nova da budeš, spremna za nove radne pobede. Ne treba se sekiraš za javne objave, jer oni koji taje, su u većem problemu. Ne treba se izvinjavaš za neobjavljene postove ali treba da budeš svesna da svaki Tweet, Like i komentar mora biti dovoljan motiv, zato što nekome to što tu piše, nešto znači. Zato leba ti ne s…njaj nego osmeh na lice, jer može i biće gore, a kako će to tek da bude interesantnooo! A kao što svi već znamo u svakom s…nju, svako lepo je mnogo lepše! Te naprosto uživaj, jer ko u depresiji nije bio taj život nije živeo, a na stranu da stvarno treba da budeš mnogo bolestan da te za sve ove godine i komplet okruženje ne drmne makar jedna “žešći bedak” faza.
GrgaČvarak says:
May 30, 2011
Ja se prepoznala u tekstu od početka do kraja, samo da se čekiram. Sad bar znam da sam normalna.
djurovski says:
May 30, 2011
Drzi se!Sve dodje i prodje a mi pametniji izadjemo iz toga! Samo glavu gore!
Verkić says:
May 30, 2011
Vir, ma šta nama može jedan vir? Vrteće malo u krug, vući će malo na dole ali samim tim nam i dati novu snagu kako bi ga mogli savladati i isplivati. Ponekad je potrebno samo malo više vremena, ali znaj, samo panika nas onemogućava da svojim zamasima što pre savladamo vrtlog i stignemo na obalu.
Tebi to ne može da se desi!
Ti si osoba koja ume da se bori, snađe, koja zna svoju vrednost, imaš izuzetnu kreativnost, upornost, znanje, poseduješ mnoge veštine, imaš iskustva, nikad do sada nisi posustala a sigurna sam da ti nije bilo ni lako ni jednostavno, zato glavu gore i sigurnim zamasima napred.
Ika says:
May 30, 2011
Hana,procitaj knjigu “The Secret” by Rhonda Byrne.Vidio sam tu ima kupit na nekom od standova,prevedana na nashem.Ika
Sandra Zmua says:
May 30, 2011
“dobro je doneti prave odluke.
još je bolje odluke načiniti pravima.”
zapamti to ;*
miodrag ristić says:
May 31, 2011
Podsetila si me na jedan dogadjaj od pre tridesetak godina. Kupao sam se na Savi u Sremskoj Mitrovici i pokušao da doplivam do velikih bova kojima je bila ogradjena plaža. Uhvatio me je vir. Koprcao sam se malo tako i kad je prvi napad panike prošao, kroz glavu mi je prostrujalo: “To je to! Ovde se sve završava. Kraj!” I umesto straha zahvatila je me neka tupa ravnodušnost, kao da se sve dešava nekom drugom, čudan skoro prijatan osećaj. To je trajalo samo nekoliko trenutaka, a onda su mi sa obale krenuli u pomoć… Kad sam shvatio da imam neku šansu, sve je prošlo u trenu… Nastavio sam da se borim i – evo me.
Pogledao sam malo dublje u taj vir o kome govoriš, i mogu samo da ti kažem – nema tamo ničega.
Ne vuče tebe vir – nego to što se predaš.
Cyber Bosanka says:
May 31, 2011
@all: Hvala vam svima na ovim lijepim riječima… Zaista mi znače i pomažu da nastavim misliti pozitivno
Nena says:
Jun 4, 2011
Da li si ikada gledala emisiju “Ipak se okreće”? Baš takav je život, ne samo tebi već svima nama.
Jedino onu NADA zamenila bih VEROM,verom da nije moguće da život neprestano vuče u “vir”!
Znajući po sebi, poletećeš baš kada pomisliš da su ti sve lađe potonule u trenutku kada pomisliš da nikakva šansa više i ne postoji!
Cyber Bosanka says:
Jun 6, 2011
@Nena: Svi mi to kažu. Moraću se izgleda malo opustiti ne bih li isplivala… Vidiš, sad sam rekla nešto što takođe ima uporište u stvarnosti – prva i osnovna lekcija kod plivanja jeste ne biti ukočen nego opušten
dzana says:
Jun 10, 2011
svi mi to imamamo… ali najvaznije je da si bar ti sama donjela odluke … pomisli samo koliko ljudi na ovom bijelom svijetu nema snage da donese bilo kakvu odluku….