Cyber Bosanka

Kupovina u BiH

Ljudi koji žive u BiH često imaju priliku da se sretnu sa mahalskim načinom razmišljanja. Nekad se to manifestuje kroz razne priče i tračeve, nekad kroz ogovaranja u stvarnom životu. Međutim, jedan od oblika koji je meni ujedno i jedan od odvratnijih jeste – kupovina u prodavnicama i radnjama koje nemaju strogo određena pravila ponašanja zaposlenog osoblja.

Slučaj prvi: kupujete u trgovini koja nije samoposluga, i morate komunicirati sa prodavačicom. Sasvim sigurno ćete joj morati detaljno objasniti zašto kupujete sok (ko je bolestan?), zašto kupujete kafu (je li to nekom ideš u goste?), što baš to mlijeko, salama i sl. Moja prva komšinica je izgubila redovnu mušteriju kad sam jednom kod nje kupila pastu za zube. Pitala me: “Je li to negdje ideš na put?” Ne reko’, ja perem zube i kad sam kod kuće!

Kupovina u ovakvim prodavnicama nosi određene prednosti za one koji nemaju posla i koji vole prodivaniti o tome ko šta radi i s kim. Pa se moze čak i kafa popiti, onako s nogu.

Slučaj drugi: samoposluga koja pokušava da bude moderna, ali “gazda” nije shvatio da radnicama mora objasniti šta je njihov posao i kako treba da ga rade. Pa tako uđeš u takvu radnju, a njih dvije se dovikuju s jednog na drugi kraj: “Šta ono ti reče, kako ti je sinoć bilo u gradu?” Ili čuješ priču o tome kako je gazda lopov, kako im je plata mala (ovo ne opravdavam, ali baš ni ne volim slušati). Pa kreneš da kupiš dezodorans, a ona viče: “Uzmi “xxxxxx”, pravo je fin, ja ga neki dan sebi kupila!” Moj kolega tako slušao priču jedne tete koja reže meso u prodavnici sa jednom mušterijom o nekom njenom članu porodice koji je imao puno nekih operacija i bolesti. I slušao, i čekao, i kad ga je teta konačno upitala šta bi on da kupi, on joj je samo rekao da ne bi ništa, nego samo hoće da čuje je li čovjek ozdravio.

I tako, meni nešto kad treba, onda izaberem neki veliki trgovački centar gdje ne vidim nikog od zaposlenih (vrlo se vješto kriju), vidim samo tetu na kasi, a ona uvijek ima toliko posla da ne stigne kako treba reći ni koliki ti je račun koji treba da platiš. I uživam u takvoj kupovini. Prevrnem po ruci svaku stvar koja me interesuje, pročitam ko je pravi, od čega, je li stara. I kupim je bez da nekom objašnjavam što će mi. I koga to uopšte interesuje osim mene? Onda uzmem tamni neprovidni ceker ili kesu, i sve to fino odnesem kući. Jer, to je jedini način da od komšiluka sakrijem šta sam kupila.

Slični postovi

• May 11, 2010 -- Velike gazde (3)
• February 24, 2010 -- Svi smo mi trgovci, samo su neki malo bolji (7)
• December 25, 2009 -- Jufke i marketing (2)
• November 13, 2009 -- Kritika nove reklamne kampanje firme Davidoff! Pardon, Granoff (3)
• October 7, 2009 -- Dunđer sajam (7)